KO JE PISAO PO USTAVU

Piše: Nacionalna Štetočina

 

Miki se pisalo, a Peri se pisalo. Kad se Mika upisao, Pera se ispisao. Sto je Mika popisao, Pera je zapisao. „Nije bitno da li je S ili Š, bitno je da se razumemo!“ – ne laze Laza iz Laze.

 

 

 

                                               Rat i mir nove latinice: krilca na zaru

 

U ime naroda

 

Crnogorce, Bošnjake, Hrvate i Srbe, bez obzira na jezičko opredeljenje, danas suvereno spaja latinica, posebice u elektronskom svetu. Ona je istodobno, složno i bez ikakvih spornih tačaka reformisana, ustalivši zajednički pisani kod za sva četiri naroda. Ostavimo kako se to lingvistički zove, bitno je da narod smsuje i komentariše.

Pikanterije iz prošlosti su uvek slatke, rado je slušan i čitan onaj ko zna šta je voleo da jede Tito, a šta Karađorđe, te ko je čiji ljubavnik, a ko čija vanbračna lepa protina kći. Iako savremeni diskrus vodi računa o tome da ostavi što više podataka o javnim ličnostima epohe, zalazeći u detalje poput vaginaleta i preparata za prostatu koje koriste oni koji obeležavaju „naše doba“, onima kojima smo mi prošlost neće biti lako da razluče da li Severina ima dobru KOZU ili KOŽU.

Onim što piše i kako piše, narod kaže da je neophodno zanemariti uvek nebitan i uvek suvišan pravopis, a isto ne bi valjalo obraćati pažnju i na pismo, ali moramo biti svesni činjenice da neće moći da se pouzdano zna ko je bio ko ne samo u Srbiji našeg doba. U ovom trenutku još uvek nije teško odgovoriti na pitanje šta spaja Ivanu Mihić i Radoja Domanovića, ali je sve izvesnije šta će ih spajati u budućnosti.

                                       Pogledi sa strane: Radoje i Ivana, potomci CUKICA

 

Čitaj kao što je napisano

 

Jezičke reforme su se obično zbivale u ime naroda i cilj im je bio da ono što je privilegija elite postane baština mase. U to ime su se pojednostavljivala pisma, što se desilo srpskoj ćirilici, i usavršavala i prilagođavala jeziku, što se desilo hrvatskoj i srpskoj latinici, koje su sada i bošnjačka i crnogorska. U reformi latiničnog pisma u kojoj učestvuje i svako od nas, međutim, oni u ime kojih se pojednostavljivalo i usavršavalo, u ime kojih su se narodni govori uzimali za osnovice književnih jezika, sada korisnike latinice dovode u poziciju da – ukoliko žele da pročitaju ono što piše – moraju biti „učeni“.

Izvorno Vukovo „čitaj kao što je napisano“ (dodato na Adelungovo „piši kao što govoriš“) deo je istorije pisma i pravopisa četiri štokavska naroda. Potpuno je isto da li je prazna KASA ili KAŠA, kontekst gospodari razumevanjem, ali šta ako je reč o čitaocu potpuno nepoznatom pojmu? Ako ne zna kako treba da identifikuje osobu za koju piše da se zove Pavle CUKIC?

Homografi ili istopisnice su reči koje se isto pišu, a imaju različito značenje, a najpoznatiji je „LUK“ (Beli luk je najbolja zaštita od vampira.) i „LUK“ (U divljaka luk i strela, / železnica, selo i grad, / to su naših ruku dela, / da nam živi, živi rad!). „DUGA“ (Prođi sa mnom ispod duge…), „DUGA“ (Duge pruge i duge haljine još uvek postoje.) i „DUGA“ (Nema tog duga koji Srbija neće vratiti.), „ORAO“ (Dvoglavi orao nije greška prirode.) i „ORAO“ (Nije meni ni babo orao, / pa je mene ‘lebom nahranio.) i ostali homografski parovi dobili su nove rođake blagodareći mobilnim telefonima i računarima. Svima je dobro poznata prazna KASA (Ko ima praznu kasu, jede praznu kasu. Ko ima praznu kašu, jede praznu kašu. Ko ima praznu kasu, jede praznu kašu. Ko ima praznu kašu, jede praznu kasu.), no, apsolutni homografski šampion je PISATI:

Ko je PISAO po Ustavu?

Ko je piSao po Ustavu? = Ko je šarao, škrabao po Ustavu?

Ko je piŠao po Ustavu? = Ko je mokrio, burio, urinirao po Ustavu?

Nije loš ni CAR:

Car je imao car, i u tome je car.

Ćar je imao ćar, i u tome je ćar.

Čar je imao čar, i u tome je čar.

Ostale kombinacije napravite sami (bar 21), a veseli su i slovni signali PRECI (preci, preći i preči), i pomenuta KOZA (kontekst za raščitavanje morao bi da bude tipa: Ako koza laže, rog ne laže, a ako koža laže, Vog ne laže.)

                                                                Dobra koŽa i dobra koZa

 

Sve to je zamajavanje, trlababalanovanje, nevažno jer se tiče jezika, ali šta ako se tiče čoveka, ali ne običnog, poput nekog lingviste, nego pravog, javnog čoveka, onog zbog kog postoji toliko sajtova, blogova, foruma, profila, … Da li je fanovima Zdravka ČOLIĆA svejedno što će ime njihove zvezde njihovi unuci čitati kao Zdravko Colic, Ždravko Colić, Colič, Ćolic, Ćolič, Čolic, Čolič!!!

 

                                                                                         COLICI

 

 

Cuckanje

 

 

CURKA li ti CURKA? Ovo pročitati mudrost nije: ili curka li joj curka ili joj curka ćurka, ali šta sa istinom o genealogiji junaka naših dana? Imamo li pravo da azbukom (ponovo) zatamnjujemo istoriju? Je li Vitalij CURKIN, ČURKIN ili ĆURKIN. Šta sve mora da zna naše unuče da bi odgovorilo na pitanje da li su Radoje Domanović i Ivana Mihić rođaci?

Radoje Domanović je praunuk Pavla CUKIĆ, vojvode Župske knežine (i onda i sada Srbija). Ivana Mihić je praunuka Ivana ČUKIĆA, načelnika Beranskog sreza (i onda i sada Crna Gora). Unuče će, dakle, morati da zna i šta je knežina, i šta je srez, i šta je vojvoda i šta je načelnik. Moraće da zna istorizme i poznaje principe polisemije, a cilj nam je decu ne opterećivati glupostima – reformisti školstva se svim silama trude da decu nauče što manje, a ona će – kako god čitali slovni niz CUKIC – morati da ulažu ogroman intelektualni napor kako bi na kvizu odgovorili na ovakvo pitanje (koje mora biti milionsko, ono poslednje, za najviše para).

 

Zuzkanje

 

Mika ZURI, a Pera ZURI. Ko poznaje Miku i Peru, znaće ko je zurio, a ko žurio, a i inače homografke tajne koje počivaju na razlici između Z i Ž nisu interesantne. Ali su opasne ne zbog krilaca na ZARU, već zbog jednog jedinog primera:

ZAR je obavio ZAR!

Ako je žar obavio zar, to je pretnja! Ako je zar obavio žar, onda je to gašenje vatre.

Jedna kvačica (dijakritički znak se zove, ali to nije važno i nikoga se ne tiče) nas informiše o tome da li je upravo počeo rat ili je sklopljen mir.

 

 Suskanje

 

Unučad koja završi u raljama istorije pisane reči može dovesti u zabludu proučavaoce zapadnojužnoslovenskog diskursa poveže li Zeljka SIMICA i Antuna Branka SIMICA. Ne bi li narod ostao neopterećen, neka se bar informiše da rođaci nisu Željko Simić i Antun Branko Šimić:

Citajmo, more, kako pise, nek (orto)grafija utice na (orto)epiju, u to ime, i ja sam od danas
Nacionalana Stetocina
 

Pročitajte i ovo: