Zalogaj sažvakati 32 puta

Piše: Saša Dr. Djurović

 

»Zalogaj sažvakati 32 puta«

 

Piše meni moje prijateljica Olivera Zekić da mi kaže kako je bila u pravu. A  ja sve mislim da me podseti na to koliko sam samo opklada od nje izgubio a pro po formiranja vlade. Jeb’o mater ona je znala  a ja sam u konkretnom slučaju ispao politički diletnatn jer nisam predvideo ovu novoformiranu“protivprirodni blud vladu“ u kojoj se neće znati ko koga i iz koje pozicije. Samo će se podrazumevati poza “devica 69“ to je izvesno.Elem, Olivera koja me trpela u Borbi ČAK i kad sam pisao da je super lokacija za održavanje gay parade Ušće jer tamo ima mnogo trave, pa u pauzama akteri mogu i da preživaju, duvaju, muljaju, savijaju, il da se valjaju po njoj(misli se na travu) me pobedila u anticipacijama oko nove srpske vlade i zbog tog obećavam javno da ću pristati da pišem za novine koje bude uredjivala (naravno ako ih bude uredjivala i ako još uvek ima mentalne energije da me trpi makar se one zvale i Politika.

Pod uslovom da tamo ne budu ona dvojica koji bi se možda i lepo osećali na Ušću, Bujošević and Radivojša. Eto.

A sad, dok mi peva Leonrad Cohen“ First we take Manahattan“ ručam pa se setih nekako, ne s’ proleća kao one sarajlije pa Bjela posle mnogo lošije, u pesmi, nego u sred leta kako sam jednom ručao na Trošarini. Ssam.

Davno je to bilo. Bio je zimski dan, zime 94, ne hladan kao ta januarska noć, u stvari jutro ako su još malo na išli na posao oni koji rade, dok sam pisao mnogo godina kasnije tu priču iz kafane na jednoj beogradskoj okretnici. Mnogo godina kasnije sam je se setio baš kao i sad. Dakle tri puta sam je »video« baš kao Balašević Tita.

Tuga, melanholija, il navika  skoro da jedem sam kad sam dugo već izbivao od kuće odvela me u taj restoran kom sam zaboravio ime. Nalazio se tik do Počekovića, tamo na Trošarini ko se seća. Ja ne znam ni da li to postoji još.

» Ukrali su mi sinoć 100kg mesa .. žalio se Vesa vl. kafane. »Joca (iz kasnije priče se ispostavlja da je kuvar) jutros dosao i ima šta da vidi .. provalili kroz prozor od kupatila..Ko je tuda mogao da se provuče ? Malešan neki .. neki picipevac .. neki miš..znam ja koji je« govorio je sve glasnije Vesa vl.kafane »Djole, Djole je jedini ovuda mogao da se provuče..A znam i zašto.. al doći će Djole mečki na rudu, ne zvao se ja Vesa »

Znao sma Djoleta, i istina je da je odgovarao opisu nekog ko je mogao da se ušunja u opisanim okolnostima, al’ da iznese 100kg mesa teško« pomislio sam, a Vesa kao da mi je pročitao misli, je nastavio » Ma ne, nije on mogao to da iznese sam .. ne ne , žgoljav je miš , on je mogao samo da udje, pacov, a nosio je onaj Dule, ona volina! Ako ako, sve će to Vesa da naplati! S’ kamatom!

S’ kaaaaamatom“ sa dugim akcentom na  prvom »a« , govorio je izlazeći.

U kafani smo ostali konobari i ja

Naručio sam neko toplo jelo, za zimske dane. Inače jela delim baš kao i ljude na laka i teška. Za razliku od teških ljudi koje ne mogu da varim ni u jednom godišnjem dobu, niti ijednom agregatnom stanju, pasulj ne mogu da jedem leti. Zimi da, pogotovo onaj kakav se spremao u Oraču.

Sa kiselim kupusom i paprom preko. Ni u Savincu nije bio loš, naprotiv.

Al baš tih dana je Orač bio izmešten u Vltavu. Stari dobri Orač omatorio pa su rešii da ga podmlade. Neko se dosetio da Orača ulije u Vltavu!? Ništa čudno za orače reka kakvim region obiluje.

I tako, konobar ode,  ja sedim sam i smejuljim se malopredjašnjem Vesinom monologu, a opet i Djoletu  kom vidim facu kako se provlaći a onda broji pare od prodatog mesa. A pogotovo što znam da zna kako je reagovao Vesa. Baš ovako kako jeste.

A onda , u sred tih relaksirajućih misli , jer šta je za Vesu 100kg mesa, a opet ni za Djoleta neka vajda od prodaje istog, mislim o tom kako, nije u redu negde, ručati sam, pa još nedeljom jer, nedeljni ručak beše pa još u restoranu.

Imao sma ja koga da povedem sa sobom, uvek, al rekoh već, doslo mi je  da ručam sam. Imate takve dane, koji kod mene tad nisu bili retki baš.

Nisam tvrd na paru, možda tog dana nije bio niko idealan da sedi preko puta, il ga ja tad nisam poznavao. Neko ko ne umara pričom, neko ko sve razume, ko ne zapitkuje, ko vam pravi  društvo a  ne oduzima vam samoću  istovremeno.

Neko  kome ne treba sugerisati, bilo šta.

Kad vam niko ne treba , ne mora vam biti nužno loše dodju takvi dani. Konobar je doneo poručeno. Lepo sam to pojeo, u slast, brzo. Inače brzo jedem, iako znam da zalogaj treba sažvakati onoliko puta koliko je zuba u vilici, al’, ko ce da žvaće 32 puta svaki zalogaj ? Sve i kad bih hteo ne bih uživao u jelu. A kako ionako nisam neki gurman moj užitak u jelu bi bio sveden na minimum jer bih brojao do 32 svaki put iznova dok bih žvakao.

Ako o nečemu striktno vodite računa to može vrlo lako da predstavlja balast

A čovek ih ionako ima previše pa zašto bi ih nametao još?!

» A možda i nije Djole » rekao je jedan konobar drugom » možda se Vesa vara , Djole je izvikan, pa šta god nestane mora da je Djole ..  »

Gledajući prema njima video sam, par stolova ispred, sedi muška figura okrenuta ledjima, širokih ramena, smedje kose, grubog poluprofila .. Sedeo je sam i ćutao tako da je bio  neprimetan u tolikoj meri da sam ga primetio tek tad. Seo sam, pa čuo Vesinu priču, uvod, razradu, pa zaključak. Poručio jelo pa pojeo, a ovog čoveka nisam ni primetio.

Čovek je ćutao, pozvao konobara da plati, rekao mu » Pasulj je bio dobar, al suvo meso i nije baš » a onda je pripalio cigaretu. Delovao je kao da ga ne zanima ni Djole, ni Vesa, ni konobari, a ja koji sam mu bio iza ledja ponajmanje. Prosto smo bili pozicionirani tako.

Pozvao sam konobara da platim

»U redu je to« rekao je ..

»kako u redu..nisam platio..

Platio je gospodin« pokazujući na čoveka okrenutog mi ledjima

Ustanem, zaškripaše nogari drvene stolice o pod. Krenem, pogledam, ne znam čoveka .. zastanem .. on već odmahuje rukom

Čini mi se da nije hteo da mu iko remeti taj »red« koji je bio uspostavio u tom trenutku. Zahvalio sam i izašao ne tražeči objašnjenje koje bi podrazumevalo razloge od nn lica koje  je platilo moj račun. Tim pr što ja tvrdim da ništa u životu nema džabe. Sad dok mislim o tom, dok pišem, razmisljam i sećam se šta sam mislio kad sam izašao iz kafane

Ne sećam mu se lica, 50ak godina, ali se sećam tog odmahivanja  rukom» u redu je» koje rukom » govori«  čovek koji deluje kao da  mu je sve dozlogrdilo ko zna zbog čega. Rezigniran.

A onda  mislim

Ko zna šta je on mislio ..

Možda je mislio «ovaj dečko je tužan čim ruča sam nedeljom u restoranu.

Možda nema prijatelje .. možda nema ni devojku .. ko zna gde mu je porodica..

»Ne, on sigurno ne bi dosao sam na ručak, pa još u nedelju , da nije tako«

mislio je

Mlad je , mora da je student .. A ako i nije opet, meni pare ne znače ništa,

ne trebaju mi, da nije tako ne bih ni ja sedeo sam ovde u nedelju popodne

sam i zamišljen u tolikoj meri da ne marim ČAK ni za priču nekog čoveka koji pominje nekog Djoleta koji mu je navodno ukrao 100kg mesa. Smešno je ovo, nasmejao bi se da nisam zaboravio kako se to radi. Čuj ukrao mu 100kg mesa !? Mislim 100kg .. ljudi su skloni preterivanju. Odkud baš 100kg u kilo? U gram! Ovaj vlasnik kafane laže pa dodaje na kilo. Ne na grame, nego na kilo!«

A onda, možda je mislio i  ..

»Grešio sam, ostatak života ću provesti okajavajući grehe, počinjem od ovog trenutka« možda je pomislio

»I ja imam sina, koji sada mozda ruča negde sam k’o ovaj. Platiću račun, ne znam..valjda treba tako, danas plaćam sve račune..

Nisam ja loš čovek.. ne, naprotiv, evo ja ne znam ovog dečka, al platiću njegov račun. Možda me se seti nekad, ja to neću znati ali,  ako me se seti setiće me se po dobrom. Nema veze što ne zna ko sam i kako se zovem. Koliko je toga neoboleženog u nepovrat otišlo ?! Ako budem o tom mislio popiću celu kafanu!

Ne neću o tom da mislim. Setiće se ovaj dečko dela

Na kraju dela i ostaju, reči vetar nosi

Plaćam i odmahujem rukom, jer, ja plaćam zbog sebe »

Evo čiko, setio sam se, časna reč!

Pročitajte i ovo: