Reč je o antimigrenoznom jedinjenju “Propranololu”, koji su koristili pacijenti u Tuluzu, Montrealu i Bostonu, preneli su proteklog vikenda francuski mediji.

Ono se uzima oralno sat i po pre reaktiviranja traumatičnog sećanja i moglo bi da smanji emocionalno opterećenje vezano za to sećanje.

Kanadski profesor Alen Brine je prvi isprobao to jedinjenje 2000-tih godina u Montrealu kod osoba obolelih od hroničnih postraumatskih simptoma nakon agresija ili nesreća na putevima.

U periodu od 2006. do 2007. godine, Brine je došao u Tuluz da podeli s ostalim naučnicima zaključke do kojih je došao, odnosno da je uspeo da jednom seansom terapije “Propranololom” smanji psihološku reaktivnost na sećanja (znojenje, poremećaj srčane aktivnosti…).

Subvencija ministarstva zdravlja, dobijena pre tri godine, omogućiće proširivanje ispitivanja u Francuskoj i poređenje uticaja toga leka u odnosu na placebo (lažni lek).

Izvor: Tanjug

SOLT LEJK SITI – Kajl Li Stoking (22) iz Jute poginuo je u pokušaju da se, pomoću kanapa zaljulja kroz otvor pod nazivom “Luk Korona” u steni visokoj 45 metara.

Piše: Saša Dr. Djurović

Retko gledam tv a farmu još redje. K’o djoka, što retko ide kući a pise sve redje i slike su bledje i bledje. K’o farmerice kad se nose deceniju što ne mora da bude nužno loše, levis su tad najbolje još.

Elem, radio nešto, mora da se radi”ora et labora” kako kažu trapisti, kad na prvoj tv, tako se zove ta tv, meni je svaka prva i poslednja sve je to isto uz male varijacije koje se tiču obrazovnog programa, kad tamo, neke 4 žene ugostile mentalno spornog Eru. Ne ErA sa onoga svijeta Jakova Gotovca za kog od ove 4 dve sigurno nisu nikad čule, nego ErU seljaka, Eru narodnjaka, eru nacionale! Eru “miss lipovačke šume“ tako da Era dodje k’o Vesna Jugović, i on organizuje nekakve izbore za miss, nema tu neke razlike btinije. Znam ove gospoJe, to su tv veterani, poput 3k Ivane Bojić, Zaric kako li već, one često menjaju prezimena, mada znam i jednu koja hoće da ga vrati, volim tu, vratila ga ili ne, ma nju svako voli, takav je profil, pa I mentalni. Dakle, osim Ivane bejahu tu Maja Volk, Marija Kilibarda I još neka, znam je sa neke pink tv. Ona je ono, jedna od kloniranih Sanja Marinković zvane “nerast”. Nisam ja kriv što se isto tako zove vrsta papkara, nisam časna reč. E jesam već što je Sanja poznata i pod nadimkom “nerast” jer sam joj ja ga ja udenuo, kažu. Onako temperamentnoj i ultraambicioznoj sa celih metar i poL visine.

Ugostile Eru ove 4 žene, tako se zove emisija “žene”. Ajmo žene sve na mene” pomislio je Era kad su ga pozvale u emisiju probably. Pa zato je i došao. Mislio je da će da bude grupnjak neki. I bio bi da su bile ugašene kamere ili da je moglo nekako biti da Era ne priča posle o tom, nego ono, da ih gadja al da se ne zna. Ima Era lovu a vreme je krizno. To što Era nema mozak apsolutno je irelevantno, ove 4 misle da ga imaju a makar tri od njih bi mu dale na jen, dva. Pod ranije pomenutim uslovima naravno jer, one su fine smerne, puritanke. A i, ko se još obogatio od pameti u Srbiji, vol’o bi da znam?! Opet ko djoka” što si pustila da te, ovaj tu, izgustira, budalo jedna!? Vol’o bi da zna. E sad, kako je Era u fokusu zbog neke afere, čuj afere, šta je afera kad su mediji u pitanju makar, koju je imao po sopstvenom priznanju sa jednom učenicom osmog razreda a onda na online novinama saznam da je keva od dotićne podržavala tu vezu iako je Era bio stariji i od keve i od tatka joj ali, Era ima lovu pored 50+, godina. U odnosu na mladjahnu jahačicu na Eri. I sad su svi napali nesretnog Eru, ne sa onog sveta, nego van normalnog sveta, jer joj je Era dao je li .. A lovu što joj je davao to se ne broji, ma ajde!? Ogrezao u naivnosti mislim da je keva od osnovke podržavala vezu izmedju ćerke i 50+ starijeg Ere zato što joj je Era po ukusu a ne zato što ima i lovu, što je od Erinih para platila struju eventualno telefon il spremala zimnicu, te godine il kolko je to trajalo već, nisam baš hteo da se “uputim u materiju” nekako mi je odvratna osim na nivou “fenomena”. E onda se Era kod žena raspojasao, s pravom jer, one su njega zvale u emisiju, ne on njih. Jeste Era poluidiot ali su ove 4 antropološko smeće. Zvale su Eru u emisiju ne zato što je lep pametan obrazovan nego zato što će da povećaju gledanost, narod voli Eru, narod voli slične jer, i narod je poluidiotski. Da nije ne bi mu se dešavalo sve ovo pa ni farme a ovakve žene jos manje. Žene koje dovedu Eru da bi popunile novčanik vlasniku tv pa samim tim i svoj.

I ok, tako funkcioniše trzišna ekonomija, ok da se ne smaramo sad. Suština, Era je počeo da lupeta i sl. Pa važan je ipak, zvale su ga u emisiju, 4 žene alo!? A onda je lepo vaspitana Ivana Bojic Zaric rekla, sve očijukajući cvrkućući i kolutajući očima sa napirlitanim trepavicama “ Ero, pogrešio si i tv i termin, 3 je sata” 15h, kakogod, a onda je Era odgovorio” pa vi ste me zvali u emisiju” Tačno tako Ero, baš je tako! Pojele bi one i ono što se ne jede za lovu, to su takvi profili Ero, one su htele da ispadnu ribe, pa osim što ce da prime platu od tvog gostovanja htele su da malo budu I ribe ali, ti si ih Ero, I tako mentalno sporan, žargonaski rečeno, oladio! Pri tom, evidentno je, onom ko ume da vidi da je Era seljak mogao da gadja makar tri od ove 4 .Tu jjednu nije mogao jer je glupa mnogo, a Era seljak može da bira. Može mu se! Ivana Bojić nije ta jedna, nije ni Maja Volk, nije ni Marija Kilibarda, ona pogotovo ne. Kad je Era rekao da je jednu gadjao u avionu “a ona legla malo da se opruži” Kilibarda je rekla” legla da se opraši?” Podsvesno po Freudu ona vapi za tim da je neko dobro ispraši pa onda i opraši, al razumem je ja, oseka je. Oseka je frajera plima seka persi, a Era nije frajer al je seljak a nema djoke do seljačkog, poslovica praktično. “Bio je to takav sex”.. nastavlja Era a Ivana ga prekida “ Ne.. “ Pa čekaj Ivana, jesi ga ti primila ikada u tom terminu? Ajde iskreno, ako je kasnio ručak nekad, ako je zagorelo, promešala si valjda nekad pa i u 3!? U tri sata ne I u sve tri rupe nužno…

Nije Era seljak a i vreme je ovakvo oduvek u regionu. Kaže Era da je Tozovac 62-63, gadjao na veliko, red je bio samo da ga dotaknu, a Era seljak je potezao pešaka sa Banovog brda do Terazija gde je Tozovac pevao. Pa, posle je Tozovac morao I da nagoozi malo, sve te fine I poštene. Još 62 godine ej, a ne Era sad da ne gadja u vremenu bestidja?! Kad je novinska vest ko je koga gadjao i gde. Sad, je l’ u 3sata il u sve tri rupe manje je bitno. Nije Era seljak k’o Žika seljak što je. Žika Šarenica sa rts čiji sam fan od onog trenutka kad je jednu stilistkninju( moderan naziv naziv za krojačice) pitao antologijsko pitanje ”A, od kad vi TERATE modu?” Od tad mu praštam sve, k’o Joksimović i Dino Merlin u pesmi Supermen što opraštaju sve tamo nekoj. Conclusion, društvo je licemerno do krajnjih granica zahvaljujući upravo ovakvim ženama. Nedojebenim, frustriranim “ribama” (ovo pod navodnicima će najviše da ih zaboli) a Era je samo produkt zlosretnog vremena poluidiota i glupaka koji vedre i oblače u svim socijalnim sferama. I ma kakav idiot bio, on je u odnosu na ove oličenje karaktera. Ovo je fakat ErA ErI van normalnog svijeta.

Mobilna telefonija radi, u kontaktu smo sa svojim prijateljima u Kosovu Polju i okolini.        Za sada smo sigurni, da u Kosovu Polju ima tri poginula Srbina, izgleda da su skoro sve preostale kuce spaljene, Lipljan je takođe  u velikim delom spaljen i tamo ima poginulih, potom Obilić i tamo ima žrtava.

         Spaljene su kuće, spaljene su crkve, groblja, manastiri, spaljena je jedna cela zgrada u Prištini,  spaljen  je pokušaj suživota, spaljeno je poverenje, spaljeni su životi, detinjstvo, mladost, nada, vera spaljeno je  poverenje u međunarodne ’’faktore’’…  spaljeni su mostovi.
        Oko 20:00
        Pred Zgradu dolazi  JUNAČKI K-FOR i međunarodna policija.
        Izlazimo pred zgradu, sedamo na stepenište izdignuto iznad dela koji je bio prostor namenjen igri dece, a bogami vrlo često i odbojkaški teren za nas matore, sedimo kao u pozorištu.
        Dole pred nama,  nasta komešanje i trk.
        Repetiraju se puške, vonjci zaležu po travi i nišane negde (ne znam gde, jer se odmah preko puta zgrade celom dužinom ulice paralelno sa zgradom nalaze kuće ).
        Kao u filmovima,  borbene grupe obezbeđuju teren,  čuje se komunikacija
        ’’Kilo Papa one, Kilo Papa one –  (jedan).’’ – ’’Kilo Papa’’, početna slova K.P. (Kosovo Polje).
        Gledamo se i prvi put tog dana,  čuje se sveopšti smeh.
        Šta bre rade ovo, znaju li koliko su smešni, smešno nam je u isto vreme i krivo, zar i  ovom trenutku ne mogu da nas ostave na miru, može li bar ova noć bez uvrede?
        Prilazi neki lik, izgleda komanduje ovoj grupi klovnova.
        Istog trenutka nam se obarća na engleskom, obavešten čovek , vidi se.
        Pita kako stojimo sa hranom (kao da smo u opsadi 2 meseca).
        Jedan od nas mu na savršenom engleskom,  vrlo ozbiljno, bez trunke ironije, glumeći razočaranje u glasu, odgovara da hrane nemamo.
        Komandir klovnovskog odreda pita : ’’Pa čime se hranite?’’
         Na šta mu naš predstavnik odgovara: ’’Hvatamo insekte,  ser- i jedemo ih , ser- mi smo Srbi,  zar ste zaboravili ? – Ser… ’’
        Eh,  da ste samo mogli da vidite, facu komandira klovnova.
        … I da ste samo videli taj prizor, mi sedimo na stepeništu zgrade i ćutimo, vonici su 15 metara ispred nas, neka vozila , jedan transpotrer, dvadesetak do zuba naoružanih vojnika leži sa oružjem na gotovs i nišani u kuće na petnaest metara ispred njih, koje su pri tom srpske i koje je od paljenja spasilo jedino što su se nalazile 15 metara preko ulice, nasuprot zgradi.
        Baš stigli na vreme, hrabri momci, nema šta.
         Kusturica nebi bolje režirao.
        Na kraju, jedan od nas odšeta do JUNAČKOG ODREDA i saopšti im u koga i gde nišane i da bi najbolje bilo da krenu Kosovim Poljem, možda nekom od Srba koji su sami u ulicama i izdvojeni, treba pomoć.
        21:00
        JUNAČKE MEĐUNARODNE SNAGE, tvorci mira, se i dalje junački drže na svojim pozicijama, već čitav sat, hrabro i bez reči, ti hrabri ljudi, ti vitezovi,  odolevaju našim pogledima uprtim u leđa, na svega petnaest metara i bespoštednom i sliovitom napadu od strane žive ograde,  koja je 15 metara ispred njih, a uz to iz vazduha, neprekidno i žestoko bivaju zasipani ogromnim količinama nadolazećeg mraka.
        Još uvek se oseća miris paljevine, neke kuće dogorevaju,  a neke su sudeći po jakim praskovima crepa sa krovova, tek zapaljene, upravo se pred Zgradu parkira beli golf 2, jedan  kosovopoljac je tek malo čas,  posle celodnevnog odupiranja, napustio svoju kuću.
         Objašnjava nam sasvim smireno, da upravo njegova kuća gori i penjući se na krov svog auta, kako bi imao bolji pogled u pravcu kuće, kao uzgred baca pogled na JUNAKE i pita: ’’Šta rade ovi kreteni?’’, a onda nastavlja držeći se za glavu: ’’Ode brate, sve što sam u životu stekao i otac i ja.’’
        Oko 22:00
        KILO-PAPA 1-  JUNAČKE  JEDINICE K-FORA, posustaju pod  neprekidnim jurišima naših pogleda, mraka i žive ograde, komandir nam saopštava da se povlače, ali ukoliko bude nekih napada, treba samo da ih pozovemo i oni će doći.
        ’’Samo da ih pozovemo’’, kako? Dimnim signalima? Ma ne brate, baš sam glup, pa telefonom kako drugačije, samo čekaj da se setim koji je ono beše pozivni broj za K-for, 92? Me ne! 93…
        Oko 23:50
        Čuju se sporadični pucnji, jak miris paljevine, struje još nema, tišina i tama se spušta nad Kosovim Poljem, tama koja će trajati…
        Odlučujemo da noćas nema spavanja, planiramo straže pred zgradom i na terasama koje imaju najbolji pogled na ulicu koja vodi ka zgradi i sporedne ulice, kad sutra svane, najbolje bi bilo evakuisati decu… ako budemo mogli.
        ….. 19. Mart 2004. jutro je najvljivalo, lep i sunčan dan.
        Već je treći dan kako ne spavamo.
        Svest reaguje usporeno, misli se valjaju kao kroz testo, tromost i na trenutke neka toplina-kao pred san.
        Da li se uopšte desilo?
        Danas su deca malo izašla u dvorište zgrade, parkirali smo vozila jedna do drugih,deca se igraju na jednoj kaskadi (betoniranom ulazu u podrum površine 10×10), nešto oko metar i po ispod nivoa dvorišta, parkirani automobili ih dodatno štite, mi smo okolo.
        U neko vreme dolazi patrola  K-fora, Britanci.
        Crvene beretke i oznaka na njima,  jasno govore da su u pitanju specijalci-  padobranci, oni su stvorili našu ’’ 63. padobransku’’, kojoj nikada posle nisu bili ni za mali nokat, nisu to ni sada.
        Prilazi mi klinac od nekih 17 godina i predstavlja se kao ’’team leader’’ (dakle Gospodin vođa tima).
        Kaže da mu je žao zbog ovog što se desilo i pita da li smo još uvek ljuti na K-for, kiselo se nasmeših i rekoh mu: ’’No.’’
        Ma ’ de bre ljuti Sunce ti!
        Šta on misli da smo mi neki divljaci obični?
        Kad su se to Srbi ljutili i smetali drugima kad su ih ubijali?
        Jesu li nam podmetnuli priču kako Francuska konjica nije mogla da stigne srpskog borca,  prilikom proboja solunskog fronta i nastupanja preko Kajmakčalana?
        Ej, brate, čovek brži od konja.
        I jeste,  kad jahač tog konja,  zna da će bude li ga terao brže od hoda srpskog vojnika, on će nalateti na metak bugarskih jedinica, a ne srpski vojnik, da li smo se tada ljutili?
        Onda, kad su nam ta ista braća Francuzi,  isporučivali topovske granate većeg kalibra od kalibra naših topova i to usred najvaće bitke, da li smo se tada ljutili?
        Ne brate, Francuzi su za nas bili saveznici.
        Onda kad Englezi bombardovaše Beograd 1945. godine?
        I tada su,  opet bilu saveznici.
        Onda kad ti isti padobranci dođoše 1999. godine u Kosovo Polje i kazaše nam da su oni tu da pomognu šiptarima,  da nam se osvete ?
        Ne, brate, ni tada.
        I onda su u našim kućama pojeli više domaćih pita, čvaraka, ajvara, suvog mesa i popili domaće rakije, nego sto su ikada u kućama svojih roditelja i rođaka.
        Pijani su puške zaboravljali po kućama i prodavnicama, nikad ih nismo otkucali, niti im je bilo šta nedostajalo i uvek vraćeno, bez pompe, gužve i u najvećoj tajnosti.
        Dimitrije, moj bratanac, maskota Zgrade, već počinje da šutira loptu van zaklonjenog mesta gde se igraju ostala deca, svaki čas izleće, jasno vidim, nešto smera.
        ’’Dimitrije! Tamo!”  Rekoh,  pokazujući mu prstom ka mestu gde se ostali igraju.
        U jednom trenutku Dimitrije opet izlete za loptom, uze je u ruke i stavivši je pod mišku, uputi se pravo ka nama.
        Vidim, ljut je.
        Zakorači pred ’’tim lidera’’ žmureći na jedno oko zbog Sunca i držeći loptu pod pazuhom, pogleda ga paravo u oči,
        Vojnik ga je pitao koješta, tražio da igraju fudbal, smeškao se, ali Dimitije osta hladan,  na svaki pokušaj uspostavljanja prijateljstva,  od strane vojnika.
        Potom progovori: ’’Jel tvoja ta puška?’’
        Prevedoh, vojnik potvrdi da je njegova.
        ’’Jel puca ta puška?’’
         Nabliže što sam znao, prevedoh kao,  ’’ is it really rifle?’’
         Dimirtije je pitanja postavljao toliko brzo,  da sam jedva uspevao da prevedem, a vođa tima se svakim odgovorom, sve više zbunjivao.
        Zbunjivao sam se i ja. Niko mu reč o proteklim dešavanjima nije rekao.
        Pitam se da li smo mi tešili njega ili je on hrabrio nas?
        ’’Jesi li ti palio kuće?’’, nastavlja Dimitrije sa pitanjima, vojnik odgovori odrečno.
        ’’Zašto ne mogu da se igram ovde’’, vojnik odgovori da nije bezbedno.
        Dimitrije reče: ’’Pa ti imaš pušku’’, vojnik je u tom trenutku bio crven kao rak, neverovatan prizor, riđ mladić, tipičan Englez, uz to do ušiju crven.
        ’’Ko je zapalio Boškovu Školu?’’
        (Boško, Dimitrijev drug iz Zgrade,  tada bio učenik četvrtog razreda osnovne škole ’’Aca Marović’’, koja je zapaljena  17. Marta 2004. godiine).
        Vojik odgovori : ’’Neki loši ljudi’’.
        ’’Pa što nisi pucao, pizda ti materina, kad je puška tvoja i kad puca!’’
        Odbrusi Dimitrije ljutito, okrenu se i krenu ka mestu za igru, sipajući psovke i prekore sebi u bradu.
        Ovo nisam preveo, nije bilo ni potrebno, pogledah u vođu tima.
        Vonik punih očuju suza, još uvek nestvarno crven u licu gledajući za Dimitrijem, pogleda ka meni zausti da nesto kaže.
         Čuo sam samo nekoliko uzastopnih ’’Aj…aj…aj… I’m very sorry ’’, najzad kaza oborenog pogleda.
        07.03.2013.godine.
        … Poslednja vest.
        … U Kosovu Polju ima Srba.
        … U ZGRADI ima Srba.

Jungle je masivan, ma šta to značilo

Prošla je još jedna Djindjijada. Šetnja povodom obeležavanja bivstvovanja, na žalost, ustreljenog premijera. U prvim redovima walkera nije bio Johny ali jesu najistaknutiji protivnci lika i dela na žalost  ustreljenog Zorana Djindjica za života mu i najneiskreniji prijatelji koje je posedovao kako za života tako i dan danas. Uhvatili su se za malo za ruke I u šetnju. Koreografija socrealistička skoro ko za slet nekad. Dindjijada bi bila parada pijanstva I kiča , ali je u stvari  bila samo parada kiča jer je Velimir Ilić izostao. A kiča nije falilo od strane svih tih brendiranih poput crnpurastog Čedomira. Nikolić Dipltomislav je izostao a Dačić nije bio tu valjda, a izvesno se nije bućnuo u Miljacku. Mada mu je osveženje potrebno, fakat. Coca cola je to.

E sad, citirali su Djindjića danima, baš kao što to rade godinama kad je to politički oportuno, kleli se u njegove ideje, u viziju. Pričali nebrojeno mnogo anegdota. Svako je znao makar po jednu kao što mu je svako znao i po neku tajnu. Javnu. Poput one da nije voleo lenje ljude, spore, pa ko ih voli? To nije vizija to je karakterna osobina koja stvara odijum kod iole expeditivnog a Djindjic je bio takav. Ćedomir je govorio na rts da je Djindjic bio nenametljiv, neki prijatelj se nadovezao pa rekao da je bio stidljiv, ali  “u onom finom suptilnom smislu” a onda su se složili da je bio buntovnik. Mada, to je nonsens, isključuje jedno drugo. Buntovnik nije stidljiv po difoltu, pogotovo nije stidljiv fino I suptilno. Nego ok, nešto drugo je tema. Jedne novine su objavile za suprugu Zorana Djindjica da je jedna od najbogatijih žena u Evropi. Ne znam da li je to apsolutna  istina al ne bih stavio ruku u vatru baš da je to daleko od istine. Bilo je tu love oko premijera, bilo je raznih kombinacija. Napisao bih i mahinacija da se ne radi o čoveku koji nije medju živima. Bila je i jedna krajnje neprimerena, makar data i u svrsi komprimisa, izjava da tajkune ne treba pitati kako su napravili prvi milion, a to je suština valjda. Posle prvog lako je praviti drugi I desetine miliona još. Bitan je osnov, fundament!

I tako, posle tog teksta u tim novinama Kristina Kovač poznatija kao Kiki i kao ćerka poznatijeg Kornelija zvanog Bata se obrecnula na moj komentar na jednoj društvenoj mreži a koji je postavio njen kum Ivan Kljajić (Bezobrazno zeleno) da se osevapim pa da ga pomenem, niko ne zna ko je. Dakle komentar u kom se kaže da “Ružica ima lovu makar mada, nije sve u lovi, obzirom da ljudi u Srbiji nemaju leba da jedu.. “ E  onda je Kiki “jungle je masivan” rekla, uz grhotan smeh, citiram “

•  пре 4 ч. • Свиђа ми се
•
Kristina Kovac
HAhahaha, pa ovo je fenomenalno. Treba da se osecamo budalama zato shto RADIKALSKI SAJT kazhe tako????….HAHAHAHAHA! Urnebesno!

A onda sma ja odgovorio
пре 4 ч. • Свиђа ми се
•
Ne, ti trebas da se osecaš kao budala jer si pevala nesto nerazgovetno, nešto nemušto , i “dJangl je masivan” a meni se baš jebe za radikalski sajt nego sma hteo da ukažem na SUŠTINU koju ti naravno ne kapiraš i ja to ne očekujem od tebe. A trebaš da se osećaš kao budala I zbog tog što ti je, epski važan, tatko Bata bio rob Vesne Zmijanac koja mu je bukvalno naredjivala kako da napravi aranžman za pesmu” jorgovani” izvini što znam Погледај још
•
Kristina Kovac
Kume, fascinirana sam tvojom shirinom po pitanju izbora prijatelja na FB.
Пре 21 мин. • Свиђа ми се
•
Ne ljuti se na kuma ni na starog svata ljuti se na sebe I lakomog TATA ‘ocete da glumatate a robovi ste turbo folkera, e još kad se ne bi za to znalo bilo bi ok je l tako kiki ? Pa ovi tunjavi radikali su za vas oličenje karaktera . “Ajde gibaj ajde gibaj eeeeeeeeeeeee” kako beše ono nemušto što ste pevale po dolasku iz Espane ( kao da ste tamo bile Šakire u najmanju ruku, a ne anonimne pobegulje? E kiki kiki, moraš da imas mnogo bolju bigorafiju da bi lajala za nekim. I ti i tatko ti, doduše tatko ti je ovde kolateralna šteta ..

Nije ti do smeha baš posle ovih istinitih podataka .. mirna budi
Ali znaš šta je najjače ? To što je ova zmiki tako ustrojila važnog tatu batu jer joj se nije dopao aranžman pa je jadni kornelije morao da ga koriguje onako kako je ona zamislila, al dobro.. Sve za pare, ooooooooooooops sve za ljubav. Sad opet opali po kumu umesto da ubiješ tatka ko vola u kupusu Tzv. Kupusijada NE RADI SE SVE ZA LOVU licemeri!

Onda je Kiki netragom nestala, jadni Kljaja je morao da izbriše post ne znajući da sam ga kopirao jer sam znao da će ova da ga natera da to uradi znam za odnos njega i poluanonimne kiki, to je odnos kao “bata zmiki”

A fakat je da, zaista morate imati dobru biografiju da bi pljuvali po nekom, u protivnom nema smisla a ni efekta nema onda ..

Jedan je već na terasi ’’kafane’’, čujem viče u mobilni telefon. ’’Kako bre nema Srba u Kosovu Polju, majke vam ga svima retardirane!’’ ’’Ma ko ti je rekao sve mu jebem!? Ej bre! Gine se bre! Rano ste nas otpisali! Slušaj , u koliko se izvučemo živi, nekom ćemo mi lično da presudimo!

Ma ne interesuje me, demantuj kako znaš! Da, da!… Ima… jeste …i dece… i dece … pedeset… gde bre čoveče!? Da letimo- a!?’’ Kaže, razgovarao je sa jednim političarem, koji je i danas aktuelan. Kasnije čuh , ta ista tv- stanica, kao uzgred, saopštava da ima Srba u Kosovu Polju.. Propade stvar. Oko 15:20 Opet rafali, eksplozije, ali sada mnogo bliže Zgradi, oseća se miris paljevine, nad Kosovim Poljem se već nadvio oblak dima, vedro i sunčano, a ipak oblačno … nestvarno. ’’Ljudi ovakav je plan, reče komšija. Oni su već na ulazu u ulicu, kreću na nas. Idemo svi u stanove, zaključajte ulazna vrata i obezbedite ih šipkom (od početka je u Zgradi sistem noćnog zaključavanja vrata od ulaza bio takav, ista su zaključavana, a potom obezbeđivana dodatno, navlačenjem šipke u obliku ćiriličnog slova ’’P’’preko metalnih delova kvadratnog oblika, koji su imali ulogu brave ). Svi koji imate bilo kakvo oružje, sada je čas da ga upotrebite, ostali gađajte sa prozora, saksijama, kantama, televizorima, svim što imate.’’ A ŠTA ĆE BITI, KADA BUDE PONESTALO SAKSIJA I TELEVIZORA? O tome nismo hteli da mislimo.

Penjem se ka stanu, usput svraćam do bratovljevog stana, koji se nalazi sprat niže. Tada četvorogodišnji, moj bratanac Dimitrije, žali se već sa vrata, da mu mama i tata ne daju da gleda kroz prozor, kako vojska pali papire po Kosovu Polju, kažu mu, deca to ne smeju da gledaju, jer će posle da ih bole oči, a nije tačno, on je već gledao i ništa ga ne i ne gore papiri, već kuće . Gutam ogromnu knedlu, ne ide dalje od dušnika, tu mi je zaglavila, gledam brata, ’’Drž se Srbine!’’kaže mi, odmahujem rukom, reči ne izlaze iz grla, jednostavno i one pokušavaju da se sakriju ili spremaju i one neki televizor za vežbanje ’’kamena s ramena’’, krećem u stan. Otvaram vrata, isključujem televizor iz utičnice, povlačim ga sa stočićem do izlaznih vrata koja vode na terasu i produžavam ka istoj , ona gleda pravo na ulicu, koja vodi ka Zgradi. Prizor koji ugledah, plasira mi direkt u pleksus, koji kao udar detonacije krenu ka grudima, a potom se udarajući o unutrašnjost lobanje, vrati pet puta jači ka nogama. … Obamrlost. Hladno mi je i topla jeza istovremeno, a sekund potom nisam niša osećao, bilo mi je potpuno svejedno šta se dešava, osećao sam se kao da sam izašao iz sopstvenog tela, stojim tu na terasi i gledam čas sebe, čas u prizor.

Ka Zgradi je vodila asfaltirana ulica, široka oko 10 metara i dugačka stotinak. Čelo razularene mase je bilo već na pedesetak metara od Zgrade (kod motela ’’Hercegovina’’) začelje je još uvek ulazilo u ulicu, glasovi, uzdignute pesnice, palice, po neki revolver i sporadični hici. Odjeknu jedna eksplozija, ču se prasak stakla na motelu, molotovljev koktel prolete kroz razbijeno staklo, izvi se gust crni dim iz ’’Hercegovine’’. Masa priđe Zrgadi još pet metara i … stade. Evo već desetak minuta stoje, pričaju nešto, ubeđuju se vuku se, čak i kosovska policija je tu. Odjednom masa jednovremeno zagraja… vika, aplauzi, pucnji…potom se povuče. Ličilo je na prizor iz filma ’’Magla’’, ternutak kada se magla povlači, i ostavlja zlokobnu tišinu i slutnju, a glavnog glumca sa rukom uzdignutom na odbranu, u punom zamahu, smešno ustremljenog na vazduh i sa pitanjem: ’’Da li je ovo malo pre, neko pokušao da me ubije ili sam sve sanjao? ’’ Sada verovatno već i neki od vas (čitalaca), razmišlja: ’’Pretera ga brate, ovog puta ga stvarno pretera! Ih, došli na pedeset metara, a onda se povukli, kako bre?’’ Srećom, imam oko četiristo svedoka da je bilo tako. Naime, kao što već rekoh, Zgrada je imala i naziv ’’vojna zgrada’’, a stanovnici su se od 1999. godine ponašali nonšarlantno i pored ogromnih bezbedonosnih problema, niza tuča, provokacija, ispaljenih hitaca, hapšenja i nekoliko bačenih ručnih granata u ulaze zgrade, niko od stanara nije odlazio. Naprotiv broj stanovnika Zgrade je rastao , kao i broj dece koja su živela u njoj. Jednostavno, teško je bilo poverovati, da se tu radi o čistom srpskom inatu i hrabrosti. Ovu smo priču, nekoliko godina kasnije, čuli od samih Šiptara. U Kosovu Polju, okolnim selima , sve do Prištine, pa i dalje, pričalo se o Zgradi. Njihova priča je išla logikom ponašanja stanara i nazivom ’’vojna zgrada’’. Kružila je priča o nekoj velikoj grupi specijalaca, srpskih tada Crvenih beretki, koji su sakriveni u zgradi, podrumima i podzemnim zemunicama, koji su toliko naoružani da poseduju čak minobacače i lake topove, a svi mi, koje svakodnevno viđaju, smo takođe vojska i policija, ali obična- ne specijalci. Toga dana, u onoj masi koja je imala samo jednu ideju- ubiti i spaliti sve što je srpsko, vodio se razgovor sličan gornjoj priči.

Pred sam dolazak horde, dvorište Zgrade je opustelo, a veliki broj nas je bio na prozorima i terasama, spremnih da bacamo televizore i saksije. Eeee, po nima, mi smo bili snajperisti i mitraljeska gnezda. Zamislite, četvorospratnica od 100 stanova, 100 terasa i 200 prozora, okrenutih ka ulici kojom nastupa horda u Vartolomejskoj noći i gledajući gore računa: 200 mitraljeza ili 200 snajpera, ko zna koliko ručnih granata, plus odred specijalnih snaga negde pod zemljom… mnogo brate. E to nas je spasilo i ništa drugo. Kasnije je negde oko 20. Marta Zgrada blokirana i ’’hrabri mirotvorci iz K-fora’’ su 5 sati vršili pretres detektorima psima i da kažem,’’ručno’’. Rezultat je bio smešan, 2-3 gornja dela vojnih bluza, vidno umrljanih krečom i uljem, koji su korišteni za krečenje ili oblačeni prilikom popravke automobila, četiri ručne granate, dva lovačka noža dve puške tipa M-48 i jedna automatska puška, gospoda su bila vidno razočarana, a BOGAMI NEKA DOBRO NASAMARENA, SVOJOM PRIČOM. Gde se dedoše specijalci, topovi, bacači, mitraljezi, avioni? Vojna tajna bratiću, ne morate sve da znate.

Naime većina ispitanica u istraživanju istakla je da se s godinama oseća sve bolje i bolje, piše tportal.hr. Mnoge žene u pedesetima primetile su poboljšanje u svom seksualnom životu i ljubavnim vezama, ali  su i primetile da se bolje osećaju. Istraživanje u kojem je učestvovalo 1500 žena u dobi od 20 do 65 godina pokazuje da su žene u pedesetima srećnije, živahnije i pustolovnije nego ikada pre u svom životu. Kako su istakle ispitanice u pedesetima, nikada se pre nisu osećale tako dobro u svojoj koži. Žene u tim godinama, pokazuje istraživanje, seksaju se najmanje jednom nedeljno, a priznaju i da uživaju u seksu kao nikad prije. Zanimljivo je i da single žene u pedesetima koriste internet da bi pronašle partnera. One koje su u vezama kažu da imaju srečnije i ispunjenije odnose nego u ranijoj životnoj dobi.

Pravosudni organi u Stokholmu juče su osudili švedsku filijalu kozmetičke kuće “Loreal” zbog nestinitog informisanja o efektima upotrebe pojedinih krema za lice na internet stranicama kompanije.

Osporavani proizvodi su “Vichyjeve ” kreme Lifeactive i Lifeactive sa retinolom, “Lorealove” Revitalift, Agge Perfect i “Garnijeova” Ultra Lift.

“Loreal” je u Švedskoj 2012. osuđen zbog neistinitog reklamiranja pomenutih proizvoda u časopisima.

Sud zamera kompaniji što je i posle toga nastavila da na isti način reklamira proizvode na internet sajtovima dajući podatke koji nemaju naučnu potvrdu o redukciji bora.

Ugledna srpska istoričarka i, po mnogima, politički guru demokratske Srbije Latinka Perović rekla  je u jednom intervjuu 2004. godine da su “šanse reformatora u Srbiji veoma male”. Po njenim ocenama, Đinđić i njegova vlada bili su incident u Srbiji, te su zbog toga i uklonjeni. Ubistvo Điđića, smatra Perović,  bio je izraz ”egzekucije reformatora” s ciljem ”zaustavljanja reformi”.

”Kao jedan od onih reformatora koji su svu svoju energiju i političko umeće uložili u tu vizuju moderne Srbije, on je ušao u skupinu onih malobrojnih političkih lidera Srbije, koji su bili spremni da, bez obzira na cienu, menjaju Srbiju u skladu sa duhom vremena u kojem živimo”, napisao je o Đinđiću na prvu godišnjicu njegove smrti, u martu 2004. godine, Žarko Korać, lider Socijaldemokratske unije (SDU) i jedan od predstavnika ”druge Srbije”.

Đinđića su na tom evropskom putu zaustavili neposredni izvršioci njegovog ubistva, pripadnici Jedinice za specijalne operacije (JSO) MUP-a Srbije Zvezdan Jovanović zvani Zmija, Milorad Ulemek zvani Legija i njihovi saborci.

Je li u Srbiji živo ”prokletstvo reformatora” pitanje je koje se u javnosti te zemlje uvek iznova nameće. Osim Đinđića svoje nastojanje da živi neku bolju Srbiju platio je i Ivan Stambolić, bivši predsednik Srbije. Kako se kasnije ispostavilo, za pare su ga u avgustu 2000. godine oteli i likvidirali isti oni koji su tri godine kasnije ubili i Đinđića.

Ali, srpska istorija poznaje još dosta mrtvih reformatora. Neki su priznali kako su se uzalud nadali da će Đinđić biti prvi srpski reformator koji će uspeti da izbegne atentat.

Među onima koji su bili žrtve atentata je i knez Mihailo Obrenović. Na kojeg je atentat izvršen 10. juna 1868. godine dok se vozio u kočijama na Košutnjaku kod Beograda.

Obrenovići se u srpskoj istoriografiji, inače, smatraju reformatorima. Po nekima, zato su svoju istorijsku ulogu i završili na krvav način – ubistvom kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović, nakon čega je na scenu stupila dinastija Karađorđević.

Naime, u maju 1903. godine grupa oficira srpske armije udružena u tajnu organizaciju “Ujedinjenje ili smrt”, poznatija kao ”Crna ruka”, a predvođeni Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, izveli su puč protiv kralja Aleksandra Obrenovića.

Kralj i njegova supruga ubijeni su i bačeni kroz prozor svoje sobe u dvorište. Pripadnici spomenute velikosrpske terorističke organizacije kasnije su učestvovali i u pripremama atentata na austrougarskog nadvojvodu, prestolonaslednika Franca Ferdinanda.

Takođe, Srpska istorija beleži brojne atentate. Prema srpskim izvorima, veruje se  da je i srpski kralj i car Dušan bio otrovan 1355. godine. U julu 1817. godine ubijen je Đorđe Petrović – Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka i osnivač dinastije Karađorđevići. Takođe, pripadnik bjeljinske ”Crvene pravde” u Delnicama je 21. jula 1921. godine. ubio ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića.

U Marseju je 9. oktobra 1934. godine izvršen atentat i na kralja Aleksandra I Karađorđevića koji se nalazio u poseti Francuskoj. Sa četiri metka ubio ga je Vlado Černozemski, pripadnik Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije (VMRO).

Sumnjivom se smatra i pogibija bivšeg predsednika srpske vlade Slobodana Penezića Krcuna 5. novembra 1964. u saobraćajnoj nesreći.  U februaru 2000. godine izvršen je i atentat na ministra odbrane Srbije Pavla Bulatovića, a njegove ubice do danas nisu otkrivene…

Filip David, ugledni beogradski književnik,  profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i osnivač Beogradskog kruga koji se snažno suprotstavljao režimu Slobodana Miloševića i velikosrpskom nacionalizmu kaže u razgovoru za agenciju Anadolija (AA) da je Srbija od sticanja nezavisnosti na Berlinskom kongresu 1878. godine jedno razbijeno društvo.

”Tu su većinom prevladavale one snage koje su bile protiv reformi, protiv uglavnom zapadnih vrednosti. Ta dva toka više od sto godina idu uporedo. Uglavnom, dominantan je taj tok koji se protiv demokratiji i svako onaj ko pokuša da tu nešto ključno uradi on postaje žrtva i u bukvalnom smislu. Na taj način se može objasniti ono što se dešavalo Đinđiću, ali i što se dešavalo u nekim ranijim periodima srpske istorije”, govori David za agenciju Anadolija.

Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije Sonja Biserko ocenila je da je ubistvo Zorana Đinđića političko ubistvo koje je imalo za cilj da zaustavi reforme i proevropsku orijentaciju koju je premijer tad formulirao.

”Nažalost, to je bila neka vrsta puča onih antievropskih, antihaških snaga. Uopšte taj blok je svih ovih godina opstruirao brže kretanje Srbije. Zanimljivo je da danas svi obeležavaju godišnjicu Đinđićeve smrti i pokušavaju da ga ukradu kao simbol neke vlastite politike. Đinđić je govorio o promenama i potrebi da se Srbija zakači za tu evropsku opciju koja podrazumeva vladavinu prava i određeni vrednosni sistem koji nikada ovde nije imao puno podršku. Đinđić je danas više simbol. A nije prvi u istoriji Srbije koji je tako skončao. Setimo se Ivana Stanbolića i slučajeva od početka prošlog veka. To je sudbina ljudi koji su Srbiju mislili drugačije, ali koji nikada nisu imali podršku u ovom društvu”, smatra Biserko.

Mnogi su umešani u smrt Đinđića

Politički nalogodavci Đinđićevog ubistva, smatra Filip David, nikada nisu otkriveni jer su u zaveri uoči atentata učestvovale i tajne službe, kontraobaveštajne, vojne službe…

”Mnogi su tu umešani i otkrivanje prave istine o ubistvu Đinđića unelo bi pravu pometnju, jer i dan danas mnogi od tih ljudi, koji, dakle, snose dobar deo krivice za to što se dogodilo, još uvek su na tim svojim nekim mestima gde su bili i za vreme Đinđićevog ubistva. Ne verujem da će se ikada do kraja otkriti prava istina, iako se na njoj insistira. Vrlo se malo, gotovo ništa, uradilo na otkrivanju političke pozadine ubistva Đinđića. To su složene stvari jer bi čitave sadašnje obaveštajne strukture, a i mnogi političari koji su još uvek na vlasti, onda za to morali odgovarati”, ocenio je David, podsećajući da je i sam Đinđić u trenutku smrti imao podršku od tek 10 posto u Srbiji.

Članica je svetske Asocijacije istraživača i profesora genocida i ugledna profesorka sociologije dr. Janja Beč-Neumann tvrdi  da je jača Srbija koja nije za modernizaciju.

”Ta nasilna i surova Srbija je jača. Ti koji pripremaju atentate su brojniji i jači. Srbija vekovima nikada nije imala svoju aristokratiju, nije imala ni feudalnu, niti intelektualnu aristokratiju. Jako su duboki koreni nepismenosti, siromaštva, duboke autoritarnosti, partijarhata… Svaki pokušaj promjene i modernizacije je zaustavljan. Zaustavljan jer je baza, biće tog naroda bilo nasilno, surovo, neobrazovano i bez aristokratske elite bilo koje vrste, da li nasledne ili aristokratije znanja i uma. Nema kontinuiteta elite, ali ima kontinuitet ubijanja ljudi koji su hteli da izađu iz začaranog kruga siromaštva, diktature i surovosti. Ja to gledam od Berlinskog kongresa kada počinje moderna Srbija”, objašnjava dr. Janja Beč- Neumann.

Srbija, kaže dr. Janja Beč-Neumann, nije imala naučnika. Oni koji se danas pripisuju Srbiji su iz Hrvatske ili Austro-Ugarske.

”Vidite, dinastija Karađorđevića je nastala od čobana. To nije bila dinastija u nekom modernom i evropskom smislu. A, opet, Karađorđevići su kao dinastija nastali na najbrutalniji način ubistvom Obrenovića”, podseća ona.

Kolika je Srbija

Nadalje, Sonja Biserko objašnjava kako u Srbiji nikada nije postignut unutrašnji politički  koncenzus oko tih dubinskih reformi o kojima je govorio i Đinđić.

”To su političke ideje koje nikada u Srbiji nisu uživale značajnu političku podršku. Uvek je bila dominantna ta koncepcija o proširenoj Srbiji, uvek je bila teritorija u pitanju. Kolika država, a ne kakva država. Imate te Obrenoviće u 19. veku. Uvek je u Srbiji postojala ta proevropaka struja. Ali, Srbija nikada nije mogla da se kreće napred, jer je demokratizaciju i razvoj društva podredila toj teritoriji i kolika Srbija treba da bude. To su aspiracije koje su se pokazale nerealnim jer se Srbija iz svih ratova 90-tih izašla poražena”, naglasila je Biserko, verujući da je Srbija došla do tačke kada bi trebala da se otrezni.

Saučesnici i profiteri na ubistvu

Nikola Samardžić, profesor na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta i jedan od osnivača Liberalnog pokreta Srbije kaže da se u ovom trenutku odvija tipična politička pljačka gde se otimaju Đinđićevo nasleđe, ideje i uspomene.

”Kidnapuju se osjećanja. Tako se aboliraju svi oni koji su doprinijeli njegovom ubistvu ili zataškavanju političke pozadine njegovog ubistva. U ovom trenutku važnije je govoriti o drugima koji sede u parlamentu i koji su do izbora 2011. godine, kao, bili nastavljači rada njegove partije i njegovog ukupnog političkog zaveštanja. Svima njima bi odgovaralo da se stvarni motivi njegovog ubistva zataškaju. Bilo zato što su saučesnici u događajima koji su prethodili ubistvu ili su bili profiteri na atentatu na Đinđića”, zaključuje Samardžić.

Izvor: (Anadolija)

 (trodelna priča o pogromu 17. Matra 2004. godine)

  Tog 19. Marta 2004. jutro je najvljivalo, lep i sunčan dan.
  Treći dan kako ne spavamo.
Svest reaguje usporeno, misli se valjaju kao kroz testo, tromost i na trenutke neka toplina-kao pred san.

        Da li se uopšte desilo?

        Danas su deca malo izašla u dvorište zgrade, parkirali smo vozila jedna do drugih, igraju se na jednoj kaskadi (betoniranom ulazu u podrum površine 10×10), nešto oko metar i po ispod nivoa dvorišta, parkirani automobili ih dodatno štite, mi smo okolo.

        ’’Zgrada’’, kako smo je jednostavno zvali, bila je u stvari kompleks od tri zgrade,  nastavljene jedna na drugu, u obliku ćiriličnog slova ’’s’’, nedovršen projekat Vlade Republike Srbije, koji je trebalo da bude sačinjen od dvanaest zgrada, koje bi iz ptičije perspektive, činile četiri ocila ili četiri slova ’’es’’ iz grba Srbije.

         Stanovi (oko 100 njih) bili su namenjeni, uglavnom socijalnom stanovanju i jedan mali broj za rešavanje stambenih problema vojnih lica i policajaca.

        ’’Zgradu’’ smo još zvali  i ’’mašinski park’’, zbog  toga što je na tom mestu nekad davno, bilo  parkiralište  poljoprivrednih mašina i vozila, velikog  kombinata ’’PIK Kosovo Polje ’’,  drugi su ih prosto zvali ’’vojne zgrade’’,  iako je i njima tek 10% stanova bilo namenjeno vojnim licima i policiji.

        ’’Baš divan dan,  pomislih,  stiglo je proleće’’.
        O čemu ti razmišljaš, budalo! Odmah potom prekorih sebe.
        Stvarno, o čemu razmišljam? Kakva to životinja može da bude čovek, malo Sunca i sve ode u zaborav.
        Sinoćnja… i noć pre toga.

        Bilo je isto ovako, divno i sunčano jutro,  dva dana ranije (17. Marta), sedeli smo ispred Zgrade , malog ostrva u Kosovu Polju, četiri kilometara i sedamsto metara udaljenog od Prištine, tačnije od sportskog centra koji se nekad zvao Boro i Ramiz (sada je ostao samo Ramiz, Boru su opet, po drugi put ubili, a potom spalili, srećom bio je mator i sa priličnom kilometražom,  pa mu organi ništa nisu vredeli).

        Ostrva  nastanjenog hrabrim …ili ludim Srbima.
        Negde oko podne, nasta komešanje, kažu napadnuta je Čaglavica – pravi rat.
        Sedimo, ćutimo, gledamo se.
         Svima je jedna misao u glavi.
         ’’Nema šanse, ne idemo, ’ajde ustajte, valja biti spreman kad dođu po nas’’, neko preseče dilemu.
        Oko 13:00
        U zgradu dođoše neki od naših, bili u Čaglavici, informacije iz prve ruke.

        Kažu, ima mrtvih, puca se iz svih oružja, napad ne prestaje sve je žešci i žešci, K-FOR nema petlje da reaguje, kriju se iza civila,  ali je bar dozvolio da stanovnici uzvraćaju  na vatru iz svega što imaju, ne zna se koliko će se još držati, ali ako uđu u Čaglavicu, poklaće ih sve, ni u Gračanici  nije bolje.

        … K-FOR nema petlje da reaguje.

        Oko 13:30

        Vesti su sve gore i gore…

        Oko 13:35

        Odjednom se prolomi huk, sa svih strana sirene, vika glasovi, počelo je.
        Dvadesetak minuta potom videh dim,  koji se po mojoj proceni dizao iz pravca na kome se nalazila pošta, nju još uvek drže Srbi- moje kolege, toga dana nisam bio u smeni.

        Otrčah u svoj stan (na četvrtom spratu) kako bih sa terase video o čemu se tačno radi.

        Istrčavam na terasu, Kosovo Polje na dlanu, prizor mi natera krv u glavu, lupanje Srca  čuh odmah pod samim grlom.

        Na ulicama masa ljudi (u tom trenutku milion) sa sadašnjeg stanovišta desetak  hiljada, pošta u plamenu, niko se od mojih kolega još nije vratio s posla, agonija.

        Trčim dole niz stepenice, vidim i drugi su došli do istog saznanja, uzbuđenje, zabrinutost, ali prisebnost i ni trunke straha i  panike.

        Gledam ljude i žene-moje komšije,  zabrinuti, namrštenih čela i ni trunke straha.

        Jedna grupa hrabrijih i razboritijih već seda u automobil, shvatili su da će Dom Zdravlja doći na red, a kako se isti samo po inerciji zvao ’’Dom zdravlja’’, a u stvari je bio bolnica, trebalo je spašavati ležeće bolesnike.

        Gde će?
        Znaju oni i sami,  da će kroz koji minut biti bliže smrti nego ikad u životu, ali ipak idu i opet, ni trunke straha.
        Iz Pravca Prištine se već čuju sirene, sada je kasno za kalkulacije.

        Kroz dvadesetak minuta, lavina ljudi i automobila ulazi u Kosovo Polje, gledam sa terase, ne znam… ima ih….nikad toliko ljudi, nisam video na ulicama mog Kosova Polja.

        Sa leve strane, mog pogleda, u prvcu crkve diže se gust dim.

        Ne, nije crkva, u pitanju je kuća, potom još jedan stub dima sa iste strane, a potom jasno videh dim koji se dizao iz same crkve Svetog Nikole, sveca zaštitnika Kosova Polja.

        U istom  trenutku odjeknuše dve-tri ekspolzije ručnih granata sa desne strane, desetak pojedinačnih pucnja, potom jedan dugi rafal, dva – tri manja stuba dima i jedan ogroman – goreo je Dom Zdravlja.

        Sveti Nikola, zaštiti i sačuvaj!

        Sa leve strane ugledah nekoliko ljudi, koji su trčali prema zgradi… već su nas našli?

        Ne, starije žene i ljudi, po načinu kako su obučeni,  jasno prepoznajem Srbi, trče ka zgradi, ono gore njihove kuće, a oni spašavaju goli život.

        Oko 14:20

        U zgradu stiže poštin ’’Jugo’’ i još jedan privatni automobili, stigli su zaposleni u pošti.

        Izlaze iz automobila, svi su na broju, Bože hvala ti.

        Kažu pakao, u zadnjem momentu su zaključali prednji ulaz u poštu i dok su razbijana vrata na prednjem ulazu,  oni su istrčali na zadnji i umakli bukvalno za 2-3 minuta, sporednom ulicom na koju je vodio zadnji izlaz, prema selu Bresju, a potom… kažu sve je ličilo na san.

        Umešali su se u masu automobila i ljudi, vičući ’’UQK’’ i dižući dva prsta iz automiobila, nekako došli do Zgrade, ni sami ne znaju kako.

        Sećam se da me je kasnije,  kad sam pričao ovu priču jednoj prijateljici iz Čačka, ona upitala:
        ’’Pa vi svi pričate istu priču, svi ste za sekund umakli rulji’’.
        Odgovorih joj – Ne svi.
        Jedan Srbin je zakasnio i pokušao da uđe u poštu desetak minuta posle odlaska zaposlenih, on je zauvek ostao na stepeništu pošte,  u lokvi krvi.

        Oko 14:30

        Odjeknu snažna eksplozija, eksplodirao je rezervoar nafte u Domu Zdravlja, rafali i pojedinačni pucnj su sve češći, huk i neka vika, da nije eksplozija i pucnjeva, čovek bi mogao da pomisli da se radi o navijačima nekog fudbalskog tima.
        Ovako ne.  Ništa normalno i svakidašnje. Preživljavamo ’’Vartolomejsku noć’’.

        Oko 15:00,

        U zgradu ulaze momci koji su bili na evakuaciji Doma Zdravlja-priča ista, kao ona koju su ispričali zaposleni u pošti, samo što je ovde bilo i tuče i pucnjave i bežanja, pošto su zlikovci  stigli do automobila i zapalili ih, sedimo u zajedničkoj prostoriji u zgradi , koja je pretvorena u nešto što liči na kafanu i pričamo.

        Zabrinuti roditelji pitaju pridošle hrabre momke, ima li šanse da se izvrši evakuacija dece prema selu Ugljaru, etnički čistom srpskom selu, momci pognutih glava, kao uhvaćeni u nekoj krivici odgovaraju:’’Ne, sve je blokirano, pobili bi vas’’.

        Knedla u grlu, bezizražajni pogledi, neko kao za sebe prokomentarisa:’’Ostaviće valjda decu …’’, drugi opet tek da nesto kaže, da ne čuje zlo, reče:’’Ćuti , jezik pregrizao.’’

        ’’Pa što se vratiste ovde, bili ste u Bresju, na sigurnom?’’, kao po komandi sva petorica podigoše poglede, iz očiju im sevnuše munje, odgovor više nego  jasan.
        Odjednom neko poče da viče: ’’ Tiše ljudi, tiiiišeeee!!!’’
        Dnevnik jedne televizije sa nacionalnom frekvencijom, spiker jasno kaže: ’’U Kosovu Polju više nema Srba, nema podataka o poginulim i povređenim’’.

        Tog trenutka u  Zgradi  je bilo preko 100 stanova, sa nešto oko 400 stanovnika od kojih pedesetak dece, najmlađe imalo svega nekoliko meseci, a najstarije 16 godina i svi Srbi.
        Nekoliko nas u istom trenutku zaključi:
        ’’Nisu valjda ovi naši, rešili da nas žrtvuju, samo da bi posle mogli koji dan da laju, o masakru? Nisu normalni, majke im ga!’’

        U prostoriji zavlada muk i očaj,  čije se sleganje ka podu,  meni učunilo toliko čujnim, poput žestokog letnjeg pljuska, po metalnom tremu terase.
        ….’’Neće valjda i decu?’’

Priredio: Vojislav Bajić

1. Uskoro počinje peta sezona Vaše emisije “30 minuta”, šta to novo možemo da očekujemo u okviru iste?

Petu sezonu mi je otvorio glumac Nebojša Glogovac. Posle emisije sam zaista dobio pozitivne komentare, kako u vezi sa gostom, tako i u vezi nove scenografije, špice. Glogovac je neko ko je ne daje često intervjue, što mi je donekle bilo veoma drago, jer sam doveo u goste nekoga koga ljudi ne vide često u medijima. Voleo bih da ove sezone ugostim ličnosti iz raznih branši.To su ljudi koji imaju šta da kažu, koji neće prećutati na neko moje pitanje i pre svega ljudi sa kojima ću se osećati prijatno. Energija koja postoji kada počne snimanje je veoma bitna, a ja znam kada je iskrena. Takve goste želim da dovedem, one koji će znati da pored svog posla pričaju i o nekim dgurim stvarima. Voleo bih da ugostim Kusturicu, Ružicu Sokić, Ljubišu Samardžića… Pokušaću, jer mislim da je moja publika zaslužila da čuje po koju pametnu reč od tako velikih umetnika.

2. Koliko je teško imati jednog gosta kao sagovornika?

Moram da priznam da nije ni malo lako imati samo jednog gosta, jer onda treba da se usredsrediš samo na njega. Ceo tok pripreme iziskuje mnogo vremena, jer mi je veoma bitno da o osobi koju imam ispred sebe znam dosta toga. Kada imate više gostuju, malo je lakše, jer je tada najčešće neka tematika u pitanju. Moja emisija je takva da je u centru pažnje samo taj jedna osoba, njen rad, život. S druge strane, to ima svoju draž, jer onda mogu da se fokusiram samo na njega i da budem siguran da sam ga ispitao sve što sam hteo iako emisija traje samo 30 minuta.

3. Zašto New York?

Sasvim slučajno. Pošto mi majka živi u Americi, pre nekih desetak godina sam otišao na odmor i onda sam dobio neki posao i tako je sve krenulo. Njujork je veoma poseban, ne može svako da se navikne na takav tempo. Tamo su ljudi stalno u nekoj jurnjavi i ako se ne privikneš, nećeš moći da izdržiš ni nedelju dana. S druge strane, dosta su opušteniji, i takva atmosfera mi zaista odgovara. Živite svoj život i niko vam ništa ne kaže, dok kod nas nije tako. Svako voli da zna sve o vama. Vremenom sam se navikao, čak mi i odgovara da živim na relaciji Beograd-Njujork. Dok sam još uvek mlad, izdržavam, videćemo za kasnije. (smeh).

4. Koliko je teško koordinirati na dva kontinenta i biti uspešan?

Veoma je teško, ali ako postoji dobra organizacija sve može da se postigne. Veći deo godine sam u Njujorku, u Srbiju dođem najduže na tri meseca. To vreme iskoristim za snimanje svoje emisije „30 MINUTA“ i odigram ukoliko postoji neka uloga u filmu ili seriji. Uspevam sve da uskladim, jer kada nešto volite, nije vam teško, a ja obožavam glumu i novinarstvo.

5. Čime se konkretno bavite u Americi?

Po profesiji sam glumac , od toga živim . Plus radim na NBC-u razne dokumentarce iz istočne evrope . U septembru prošle godine sam snimio film ” Distance” u Menfisu . Nezavisna produkcija u kojoj su igrali mnogi pozorišni glumci. Igrao sam ruskog kriminalca i bio jedini srbin u ekipi . To je ljubavna priča i radnja je smeštena u današnje vreme sa mnogo zapleta, strasti i prevare . Radujem se ovom projektu jer će mi otvoriti mnoga vrata na polju glume u Americi . Snimali smo desetak dana u Menfisu gde sam u pauzama snimanja obišao kuću i grob Elvis Prislija i mesto gde je ubijen Martin Luter King. Premijera filma me očekuje na leto ove godine.

6. Obzirom da se i glumom bavite, hoće li biti prilike da Vas uskoro gledamo u nekom filmu ili seriji?

Trenutno radim i snimam Tv film „Tuđin“ u okviru „Zaboravljenih umova Srbije „ na RTS-u. U režiji Petra Stanojlovića . Igram sa Slobodanom Ćustićem , Sinišom Ubovićem. Uskoro će publika imati priliku da me vide u novom RTS-ovom ciklusu serijala “Zaboravljeni umovi Srbije” TV film “Istorija o životu, mitovi u smrti” gde tumačim glavnu ulogu detektiva. Ove godine će biti u prilici da me vide i u ulozi vatrogasca u jednom kratkometražnom filmu, koji sam snimio u martu prošle godine u Beogradu . Dobio sam ponudu da igram u novoj seriji koja će biti rađena po sjajnoj knjizi Žarka Jokanovića “Krugovi moći”. Trenutno sam u pregovorima.

7. Imate li vremena za ljubav?

Uvek nađem vremena za ljubav. Posle dužeg vremena moram da priznam da sam zaista zadovoljan i na tom polju. Kada ste emotivno ispunjeni nije teško da usaglasite svoje obaveze sa voljenom osobom. Nema ničeg lepšeg nego kada posle napornog dana provedete prijatene trenutke sa nekim koga volite.

8. Da li je tačno da ste priajtelj sa Limom?

Limu sam upoznao pre jedno četiri godine, na reviji. Ona je sjajna osoba, opuštena, veliki drug. Sećam se da sam je tada učio da kaže dobar dan na srpskom, tako da me je na poslednjoj reviji pozdravila na našem jeziku. Pored toga što je zaista prirodno lepa, mnogo je pozitivna. Ja sam prvi i jedini srbin kome je dala intervju, koji smo uradili za magazin Story.

9. Neostvareni san?

Kada je reč o poslu, ja zivim svoj san. Živim na relaziji Beograd- Njujork, radim isključivo ono što volim. Pored snimanja tv serija i filmova voleo bih da se u vratim pozorištu koje obožavam. Jedino sam za to uskraćen, a razlog je zbog mog tempa i načina života .
A, na privatnom planu, naravno da se ostvarim kao otac. Voleo bih da imam najmanje petoro dece.

10. Planovi za budućnost?

Planovi su mi da nastavim da igram i u Njujorku i ovde, da snimam filmove. Naravno, kada je emisija u pitanju da nastavim sa snimanjem i da zadam sebi još teži zadatak, da u svakoj sezoni imam još bolje goste, jer moja publika to zaslužuje. Nastaviću i da se bavim modelingom.

Popularna emisja Mentalno razgibavnje na radiju B92 je bogatija za jednog čarobnjaka! Milan Tarot se je pridružio ekipi Dar Mara Tara, kako se po novom zovu, a u prvoj emsiji na dan zaljubljenih je preko broja cipela pomogao slušateljima da reše svoje ljubavne jade. Smeh!!!

Tekst ove pesme predstavlja kolaborativni uspeh Milana B. Popovića i Slađane Milošević. Pesma je objavljena na kompilacionom CD-u „Vreme brutalnih dobronamernika“, inače autorskom konceptu gospodina Popovića.

Ako ste ljubitelj avangardne i nekomercijalne muzike, nemojte propustiti da čujete pesmu “Izdaja”!

Koh Samui, ostrvo kokosa, drveća i treće ostrvo po veličini na Tajlandu. Najpoznatije plaže Koh Samuia su Chaweng, Lamai, Bophut, Big Buddha, Choeng Mon, Hua Thanon and Maenam. Na ovom ostrvu je vrlo bogat noćni život koji možete osetiti u nekom od klubova ili barova, preporučujemo Green Mango, Reggae Pub ili Bauhaus.

Ovo ostrvo je toliko čarobno da bi bilo šteta da se samo izležavate na plaži. Iznajmite moped, krenite u obilazak znamenitosti. Za rastanak priuštite sebi jeftinu tajlandsku masažu kako biste se opustili i odmorni krenuli kući.

Mesta koja treba posetiti:

Vodopad Na Muang – jedan od najlepših vodopada Koh Samuia.
Akvarijum – upoznajte i vidite fascinantne koralne ribe.
Uvala Bo Phut – sa zlatnom statuom Velikog Bude.
Samui strelište – oprobajte se sa mitraljezima i pištoljima.
Butterfly Garden – pogledajte neverovatne leptire i druge tropske insekte

Izvor: www.mojaputovanja.com